Godinama radim kao programerka. Veći deo radnog dana provodim za računarom. Nekada je to osam sati. Nekada posao pojede i dobar deo večeri.
Dugo nisam videla problem u tome. Imala sam rokove. Imala sam projekte. Posao je morao da bude završen. Leđa nisu bolela dovoljno da bih im posvetila pažnju.
Tu sam napravila grešku koju sada veoma dobro osećam.
Na zdravlje često počnemo ozbiljno da pazimo tek kada ga izgubimo. Kod mene su bol u leđima i sve lošije držanje tela morali da postanu deo skoro svakog radnog dana da bih konačno nešto promenila.
Kada sam shvatila koliko mi sedenje smeta?
Promena nije nastala za nekoliko nedelja.
Godine su prolazile uz isti obrazac. Sednem za računar ujutru. Ustanem nekoliko puta tokom dana. Završim posao. Posle toga opet sednem uz telefon, televizor ili laptop.
Telo se vremenom prilagodi takvom ritmu. Ramena krenu napred. Leđa se poviju. Posle nekoliko sati postane teško pronaći položaj koji prija.
Kod mene je bol prvo dolazio povremeno. Mislila sam da mi treba odmor. Vikend bi pomogao. Ponedeljak bi sve vratio.
Kasnije ni vikend više nije bio dovoljan.
Tek tada sam počela više da čitam o temama vezanim za zdravlje i da obraćam pažnju na navike koje sam godinama smatrala normalnim.
Šta sam prvo promenila na radnom mestu?
View this post on Instagram
Prva ozbiljna promena bila je stolica.
Pre toga sam imala klasičnu radnu stolicu koja mi nikada nije posebno smetala. Problem je što sam kriterijum za dobru stolicu svodila na jedno pitanje: mogu li da sedim na njoj?
Danas mi to zvuči prilično naivno.
Uz bolju stolicu odlučila sam da promenim i sto. Počela sam da koristim podesiv radni sto, kakav može da se pronađe kod Modrulja.
Mogućnost promene visine radne površine mi mnogo znači. Više nisam primorana da svaki zadatak završavam u istom položaju.
Deo posla završim sedeći. Povremeno ustanem. Promenim visinu stola. Nastavim posao na nogama.
Bol nije nestao preko noći. Nisam to ni očekivala. Ipak, više ne provedem ceo radni dan praktično nepomična.
Zašto bolja stolica ipak nije rešila glavni problem?
Tu sam shvatila nešto mnogo neprijatnije. Stolica je bila samo deo problema. Godinama sam imala veoma malo fizičke aktivnosti. Posao mi je pružio savršen izgovor. Uvek postoji novi projekat. Uvek postoji rok. Uvek postoji razlog da vežbanje ostane za sutra.
Kada sam konačno rešila da vežbam, otkrila sam posledicu takvog života koju ranije nisam očekivala.
Nemam disciplinu za vežbe.
Pokušala sam i sa fitnesom. Odlazak nekoliko puta nedeljno zvučao je sasvim realno. Moje poslovne obaveze se ipak nisu smanjile. Bol u leđima takođe nije nestao.
Posle desetak sati rada teško je naterati sebe na trening. Posebno ako godinama niste izgradili naviku redovne fizičke aktivnosti.
Za mene je upravo to najveća zamka dugotrajnog kancelarijskog rada. Posledice ne ostanu samo na leđima. Izgubite i naviku da se krećete.
Šta radim kada nemam snage za vežbe?
@marija.sef Svakodnevna šetnja od samo 30 minuta moze doneti brojne benefite 🚶♀️🚶 1. Smanjenje stresa: Redovna šetnja oslobadja endorfine, tzv. „hormone sreće“, koji smanjuju stres i poboljšavaju raspoloženje. 2. Pomoć kod mršavljenja: šetnja sagoreva kalorije i povećava metaboličku aktivnost, što može podržati proces mršavljenja. 3. Snižavanje krvnog pritiska: Aktivnost poput šetnje pomaže u održavanju zdravog krvnog pritiska tako što jača srce i poboljšava cirkulaciju. 4. Smanjenje nivoa šećera u krvi: Redovna šetnja povećava osetljivost tela na insulin, pomažući u održavanju stabilnih nivoa šećera u krvi, pogotovo ako je praktikujete posle obroka. 5. Podizanje imuniteta: Fizička aktivnost, poput šetnje, jača imunološki sistem, čime se povećava sposobnost organizma da se suprotstavi infekcijama i bolestima. Zato kreni već danas 🚶♀️💪❤️🍀 #walk #šetnja #healtylife #healtylifestyle ♬ Let’s Go! – Original Extended Mix – Dj Rebel
Prestala sam da sebi postavljam uslov da fizička aktivnost mora da znači odlazak u teretanu.
Kada imam volje i vremena, radim vežbe. Kada ih nemam, trudim se da makar prošetam četiri ili pet kilometara.
Nije idealno rešenje. Za mene je ipak mnogo bolje od još jednog dana bez kretanja.
Šetnja mi je postala rezervni plan koji mogu da sprovedem i posle teškog radnog dana. Obujem patike. Izađem. Hodam.
Ponekad tek tada primetim koliko sam tog dana bila umorna. Umor i slabost svakako ne treba automatski pripisati poslu. Korisno je znati i šta uraditi kada padne pritisak, posebno ako se uz slabost jave dodatne tegobe.
Slično važi za vrtoglavicu i signale koji traže pažnju. Svaki simptom koji se ponavlja zaslužuje ozbiljniji pristup od pretpostavke da je uzrok samo naporan dan.
Što se mojih leđa tiče, često pomislim na jednu jednostavnu stvar. Da sam godinama ranije redovno hodala četiri ili pet kilometara, verovatno bih danas bila u mnogo boljoj poziciji.
Takva šetnja tada mi ne bi oduzela mnogo vremena. Sada njome pokušavam da nadoknadim godine skoro potpunog odsustva aktivnosti.
Da li bolji radni prostor zaista pomaže?
Kod mene je dao rezultat. Bol još postoji. Posebno ga osećam posle dana sa mnogo posla. Ne očekujem da nekoliko novih navika poništi posledice godina za računarom.
Razlika ipak postoji.
Bolja stolica mi prija. Podesivi sto mi dozvoljava da menjam položaj. Šetnje su postale deo nedelje. Vežbe još nemaju disciplinu kakvu bih želela, ali više ih potpuno ne izbegavam.
Najvažnije je što sam prestala da prihvatam bol kao normalnu cenu posla programera.
Poslovne obaveze verovatno neće postati manje. I dalje ću veliki deo dana provoditi za računarom. Zato moram da menjam ono na šta mogu da utičem.
Volela bih da sam takvu odluku donela mnogo ranije.
Ipak, nije sve tako crno. Bolji radni prostor i odluka da uvedem više fizičke aktivnosti već su dali rezultat. Ostaje mi da nastavim dovoljno dugo da nova rutina postane normalan deo života.
Nadam se da će sa vremenom biti sve bolje. Još više se nadam da više nikada neću čekati da me telo ozbiljno upozori pre nego što mu posvetim pažnju.